ЈУ Основна школа
"Доситеј Обрадовић"

    Корај                           Лопаре

МОЈА ШКОЛА

Моја школа јесте мала,
али има доста ђака.
Сви је много волимо,
без ње нема опстанка.

Учитељица је наша добра,
не дјелује никад строго.
Зато је сви ђаци воле-
много, много, много, много!

Ми смо добри ђаци,
много тога заједно учимо.
Вриједни смо школарци
и лијепо се дружимо.
Сара Живковић, 5. разред
ОШ ,,Доситеј Обрадовић’’ Корај
ПО Кореташи
Наставник: Јелена Станаревић

ЗЕЦ НА ЗАДАТКУ

Бјеше једном у шумарку,
бјеше славан ,,по задатку’’.
Похитао тај је зека,
све у трку - да не чека:
да поједе мркву,
да посјети цркву,
да покупи паре,
и украде јаре!
Али не успје му ,,задатак’’
одаде га један патак
и миш уљез префригани,
тај поспанак.
Дошао је поп Јованак,
до’ватио сув прутанак.
Пребио је зеца,
поштедио само главу –
извукао зец се једва
и закључи:"Прут у праву".

Сретен Ерић, 5. разред
ОШ ,,Доситеј Обрадовић’’ Корај
ПО Кореташи
Наставник: Јелена Станаревић

                                  ЛИПА И КОС

У шумарку крај потока,
процвјетала липа стара,
па се с косом разговара.

Липа стара опојан мирис имаше
и птичицу малу к себи дозиваше.

,,Дођи косу, да ми скинеш росу.
Ходи мили косу, приђи мени,
помириши цвијет румени!’’

Липа стара, а цвијет млад
и птичица дође одмах тад,
па запјева пјесму о липи и цвијету
да уживају сви у шумском свијету.

Анђела Мирковић, 4. разред
ОШ ,,Доситеј Обрадовић’’ Корај
ПО Кореташи
Наставник: Јелена Станаревић

Tema:
Pričanje događaja uz opisivanje portreta

Smijeh kroz suze


    Bilo je to prošle subote kada smo Amina, Emina, Šejla i ja išle u Tuzlu.
Dok smo šetale gradom i uživale u gradskim ljepotama, Šejla je iznenada ugledala starog čovjeka koji nije mogao ući u autobus, čovjek je pao. Mi smo očekivele da mu priđu i pomognu, ali jedno dijete, mi ga znamo iz škole, prišlo je i rugalo se čovijeku koji je ležao na putu i bespomoćno očima tražio pomoć.
    Amina je odmah prišla čovjeku i pomogla mu da ustane. Ona je moja najbolja drugarica i jako voli pomagati ljudima. Starac je crnokosu djevojčicu nježno pomilovao po kosi koja se presijevala na suncu. Ona je svojom, još nejakom ručicom uzela starčevu ruku i uvela ga u autobus.
    Starac je svojim osmijehom kroz suze davao nama do znanja da je zahvalan maloj dobronamjernoj djevojčici.

Almedina Tufekčić, 7. razred

                              Тема: Опис екстеријера

Зимско јутро у школском дворишту

    Прилазим школском дворишту и видим пуно дјеце која се играју са својим другарима. Дјеца умотана у топлу одјећу и топле чизме се клижу на залеђеним барама и весeле се што ће ускоро пасти још већи снијег. Њиховa цикa и врискa одјекује корајским долинама.
    Школа је сва прекривена снијегом и леденицама на крововима. Улаз у школско двориште је клизав и бијел од снијега. У даљини се само види бијели кров, а како се приближавамо, школа нам се све више окткрива. Долине око ње се бијеле од снијега.
    Јадне животиње се једва вуку по снијегу тражећи мало хране и воде да би могле преживјети. Један мали црни пас је пружио шапицу и са замрзнутим сузама у очима тражио комад хљеба од дјечијих сендвича. Мачке завучене у контејнер провирују кроз рупице, кад неко наиђе.
    Иако је хладно зими, природа је тада најљепша зато што је све прекривено бијелим покривачем као у бајци.
    
     Ведрана Николић, 7. разред

Тема: Причање о властитим доживљајима са ефектним почетком и завршетком

Пожар

    Дим се дизао до облака. Црн и језив, ширио је смрад и страх. Гледали смо у правцу комшијне шупе.
    Брзо смо почели ускакати у возила и возили тако да је било страховито. Када смо стигли, неки су већ покушавали да угасе пожар. Дјеца и жене су стајали на путу и плакали.
    Носио сам кабло са водом и размотавао га према пожару. Остали су лопатама и другим оруђима бацали пијесак и земљу на ватру која се све више и више ширила. Сви смо узбуђено радили и ослушкивали да ли ће се чути камион ватрогасаца. Циљ нам је био ватру ограничити да не би дошла до кућа и других објеката. Баш смо били у паници. Међутим, нико то није показивао. 
    Чули смо сирене. Одахнули смо. Стиже спас. Ватрогасцима сам помогао, радио сам што год је требало. Били су занимљиви са својим одијелима и шљемовима. Брзо су угасили ватру.
    Још се осјећао смрад паљевине, али било је готово. Сви смо одахнули, били смо срећни и тјешили смо породицу.
    Почели смо се разилазити. Неки су већ били отишли.
    Одједном жена врисну, а варница сијевну из комшијног сијена. Запрепаштени сви потрчасмо.

                                                                                                Илија Стевановић, 9. разред

Тема: Причање о туђим доживљајима са ефектним почетком и завршетком

Пород

    Недјеља је. Јутро је почело у стричевој кући кафом и причом. Видио је свога сина како жури према гаражи. Отворио је врата и упитао га:,,Гдје идеш овако рано?“ Његов син Миленко са осмијехом на лицу, али са забринутошћу у очима рекао је да му се супруга порађа.
    Сви су се устумарали и узбудили. Помогли су понијети ствари за породилиште у ауто; помогли су трудници да сједне и дијелили су корисне савјете. Помало је било смијешно јер су били нервознији и уплашенији него она која иде на пород. У болници је Миленко чекао вијести од доктора и ослушкивао звукове из сале за породе. Ходао је тамо-амо, сједао, па опет устајао.
    Отворила су се врата и доктор му је са осмијехом саопштио: ,,Син! Жив и здрав! Све је у реду!“ Заплакао је од радости и захвалио Богу и доктору.
    Сјео је на столицу да се смири и опусти.Ћутао је, све је постало одједном мирно.
    Уз степенице зачуше се кораци. Миленко се окренуо и угледао своје ближње. Саопштио им је ту радосну вијест. Почео се са њима радовати и плакати истовремено. Сузе радоснице су саме текле.
Илија Стевановић, 9. разред

Tema: Raspravljanje

Knjiga je najbolji prijatelj čovjeku

                Šta je knjiga? Knjiga nije samo predmet sastavljen od listova papira na kojima su ispisane milijarde slova, ona ima mnogo veću ulogu u životu svakog čovjeka. Ja mislim da je knjiga najbolji čovjekov prijatelj.

                Svaka  osoba ima barem jednog prijatelja, ali nekad nam je potreban da nas utješi, sasluša i posavjetuje, a on nije s nama. U takvim situacijama teško je naći rješenje problema, ispraviti naše greške i krenuti naprijed. Mislim da je pravo rješenje za ovakve situacije upravo knjiga. Dok smo još u školi na knjigu gledamo kao na obavezu, pročitamo je i površinski shvatimo. To ne treba tako da radimo, treba ih čitati sa željom da saznamo nešto novo. Kada nismo upućeni u neku oblast koja nas interesuje, knjiga nam može mnogo pomoći. U svakoj knjizi postoji mnogo zanimljivih informacija. Ukoliko nas interesuje neko zanimanje možemo naći mnogo literature baš o tom zanimanju i saznati sve što nas interesuje. Knjiga nam takođe može pomoći da riješimo neke dileme u životu. Čitajući neki roman ili pripovijetke uvijek nađemo sebe u nekoj ulozi. Ta uloga se nalazi u mnogobrojnim zanimljivim situacijama tako da mi uvijek razmišljamo kako bismo u tom trenutku postupili. Na primjer, kada imamo neku manu kao što je tvrdoglavost ili pohlepnost, često to ne primjećujemo.  Međutim, pri čitanju neke knjige pronalazimo likove koji imaju podudarne osobine kao i mi. Na ovaj način se upoznajemo sa našim dobrim i lošim stranama. Ukoliko su to loše osobine, pokušavamo da ne pravimo iste greške, a ukoliko su dobre osobine postajemo ponosni zato što znamo da pravilno postupamo u sličnim situacijama. Knjiga je korisna i kada smo usamljeni i kada se razočaramo u život i ljude. U ovakvim situacijama treba da čitamo romane sa sretnim trenucima jer ćemo shvatiti da nije sve tako mračno i loše i da nisu svi ljudi isti. Naš način izražavanja takođe zavisi od broja pročitanih kniga. Čitajući knjige upoznajemo se sa mnogim izrazima koji su nam do tada bili nepoznati i tako bogatimo naš rječnik. Pomoću onoga što saznamo iz knjiga možemo se uključivati u razne diskusije o književnosti i o svakodnevnim situacijama u životu.

               Baš zbog ovih navedenih razloga ja čitam knjige i ne namjeravam da prestanem. Smatram da u jednom mjesecu treba da pročitamo bar jednu knjigu, i stojim iza toga da je knjiga najbolji čovjekov prijatelj.  

Jovana Petrović, IX razred

Тема: Причање о стварним доживљајима са описима и дијалозима

Свадба мог рођака

     Био је 24. мај 2008.године. Ја сам имао осам година. Никада прије тога у родбини нисмо имали свадбу. Бар ја до тада нисам био ни на једној.
Тај дан се женио мој рођак. Ујутру рано мама ме обукла свечано, био сам узбуђен. Сви у нашој фамилији били су узбуђени, а има нас три куће. Мама и стрине су спремале и шалиле се међусобно. „Постајеш свекрва, сад ћеш видјет кад снаја почне да шефује“, говориле су стрини мама и друга стрина.
     Стрина Савка се смијешила и говорила:,,Нек се само жени и нек су ми живи и здрави, а биће како је Бог одредио.“ Ми дјеца смо се играли, крали колаче и ишчекивали долазак младе. Ја сам само гледао на пут и ослушкивао сирене аута. Брат, рођак и ја смо почели да се препиремо ко ће сјести млади у крило. То је један обичај да мушко дијете ставе млади у крило. Отишао сам до стрине и  маме и замолио их покуњено: ,,Молим вас, да  изаберете мене, ја сам најмлађи.“ На моју срећу оне су рекле осталој дјеци да не праве буку и да ћу то бити ја. Гледали су ме љуто и попријеко, али се нису смјели успротивити мами и стрини.
     Око четири сата сватови су почели да стижу. Кола су уз буку и сирене пристизала пред кућу. Свирачи су свирали, жене су пјевале и поцикивале. Ми дјеца смо бацали латице цвијећа на кола.
     Стигла су велика бијела кола пред капију. Музика је престала и сви су се мало утишали. Из аута су изашли дјевер и кум. Извели су младу. Весело су наздравили ракијом коју је донио стриц. „Добро ми дошли“, рекао је стриц. „Боље вас нашли домаћине“,  одговорили су њих двојица. Стрина је ширила руке и са сузама у очима, али смијући се пришла млади. „Добро ми дошла у кућу кћери“. Млада, прелијепа у бијелој вјенчаници је одговорила: „Боље те нашла мајко.“ Тада је настало весеље. Музика је свирала, гости су весело пјевали, неке жене су од радости плакале и смијале се. Увели су младу у кућу, даривали је, а мене ставили у крило. Даривали су, Бога ми, и мене. Баш сам био весео. Весеље је трајало до зоре. Ја сам заспао око поноћи са новцем у џепу.      
     Данас моја снаја Селка има бебу коју сви обожавамо. Понекад кад причамо о њеној свадби ја увијек кажем: ,,Најљепша свадба у мом животу, никад нисам зарадио више новца, а само сам сједио.“ Увијек ми се насмију и кажу: ,,Ма ти само новац да добијеш." Насмијем се и ја.
                               
Митар Стевановић, 8. разред

Тема: Причање о стварним или измишљеним догађајима са описима и дијалозима

Пожар

      Мој комшија Мијо има педесет оваца. Претјерује их из њиве у њиву и тако храни. Већина њива је ограђена. Међутим, понекад се деси да му овце побјегну.
     У главној њиви има и стају. У близини те њиве је густа, букова шума. Мијо није нешто посебно друштвен. Често је намргођен и сијева крупним, зеленим очима. Прва комшиница до његове њиве је бака Стана, весела и друштвена, али је често у свађи са Мијом, зато што Мијине овце каткад „прелете“ у њено поврће и обрсте га. Свако јутро Мијо смркнут назове баки Стани: „Добро јутро“, а она њему: “Здраво“, и себи у браду промрмља: ,,Опет бакзуз са својом марвом“. То знају сви у селу, али се нико не мијеша. То траје годинама.
     Једног септембарског дана, суша је сву траву и биљке около спалила. Одједном се чула бука и врисци из сеоских кућа. Нико не зна тачно, али пожар је кренуо из оближње шуме. Овце су почеле да блеје и врте се у круг. „Оде сва стока Мијина! Изгорјеће и стаја и овце!“, говорили су неки. Комшија Перо рече: „Могле би се спасити када би бака Стана дозволила да преко њеног поврћа претјерамо овце и донесемо воду.“ Сви се згледаше и сумњичаво завртјеше главом.
     Одједном бака Стана прође као да нико није ту, приђе Мијиној капији, отвори је широм и погледа у комшије, те рече: „Шта чекате, да марва погори!“ Збуњено сви почеше гасити ватру. Спасише све.
     Мијо уздихан и уплашен дође на самом крају. Схвати шта је било и коме је заправо дужан за спашено. Од тада Мијо се труди да насмијано поздрави баку Стану, а она и даље љута одговара: ,,Здраво!“ Међутим, они који пролазе крај њихових кућа куну се да их виђају често да пију кафу заједно.
Митар Стевановић, 8. разред

                                    Tема: ЕНТЕРИЈЕР

Библиотека

     У приземљу моје школе на крају дугог ходника, до музичког кабинета налази се школска библиотека. Врата су бијеле боје и на њима пише-библиотека, и једним и другим писмом.
     Чим уђете, са лијеве стране се налази библиотекарски сто. За њим увијек сједи насмијана библиотекарка. На њему се налазе разни папири и картони чланова библиотеке.
     Библиотекарка је наша наставница и увијек је дежурна ради нас. Цијела просторија је мала, али свијетла и пријатна. Право до врата је полица уза зид. На њој је литература за наставнике. Двије полице на средини и једна уз доњи зид су попуњене литературом за нас ученике. Има ту свега, и за више и за ниже разреде.
     Бијели прозор са лијеве стране уноси свјетлост и када је сунце јако наше књиге су шарене. Под је од мермера и увијек чист. У ћошку стоји столица и на њој су шаховске табле за потребе секције. Када погледамо цијелу просторију она је веома једноставна. Међутим, бијели зидови, чист мермерни под и свјетлост са прозора, шареним и уредно сложеним књигама даје пријатну и лијепу слику.
     Увијек се осјећам пријатно и удобно у нашој библиотеци.

Митар Стевановић, 8. разред

                                                                              Тема: ЛИК ИЗ КЊИЖЕВНОГ ДЈЕЛА

МАЛИ РАДОЈИЦА

           Био је осредњег раста. "Мали" су га звали више због његове младости. Веома млад је дошао у хајдуке. Окретан, брз као чигра. Стиже у тамницу Бећир-аге као заробљеник.
           Захваљујући својој мудрости досјети се како да спаси себе и остале заробљенике. Направи се мртав. Колико храбрости и спретности да се жртвује за друге, говори то када допадне страшним мукама.
           Бећирагиница, зла и одвратна жена наређује да се стави на страшне муке. Пале му ватру на прсима, Радојица издржи;  забијају клине под нокте, издржи; стављају змију у њедра, издржи. Иако измучен, у њему срце бећара и даље је живо, намигује на Хајкуну.
            Када исплива из мора страшно измучен, он добија снагу коју може имати само јак и частан човјек. Не бјежи, него се враћа по другове и по освету. Освета коју чини над Бећир-агом и његовом женом говори да је осветољубив, али праведан. Узвраћа љубав за љубав, а зло за зло. Није баш по мени похвално, али другачије није знао јер је тако одгојен. Освети се мучитељима и злотворима који вијековима пате његов народ.                   
             Узимајући Хајкуну за жену и њено прекрштавање говори да је као и већина људи, његова слаба страна љубав. Једино га она чини меким и рањивим.
             На крају желио бих рећи да је Радојица херој толико различит, а ипак сличан данашњим херојима.

Митар Стевановић, 8. разред

Природа није ништа друго осим загонетна пјесма.

     Јесен је хладна и тмурна. На дну мога врта налази се тамна, огољела и усамљена трешња. Она својим гранама покушава дохватити мали зрачак сунца у тамном тмурном небу. Низ лице јој видим да теку бисерне сузе.
    Кад се само сјетим њене раскоши у прољеће. Трешњино стабло милују зраке веселог и топлог сунца. Најљепше буде када на гранама трешње роди бехар, а када вјетар задува, мирис бехара допире до мог балкона којег ја миришем насмијанoг лица. Моја трешња је тада обучена у ружичасти вео, прекривена малим покретним дугмићима које чине вриједне пчелице. Она је тада поносна и срећна јер ће са њеног стабла у мају провирити румени и укусни плодови.
    Ја мислим да је природа смисао живота и њену љепоту требамо вриједно чувати.

Ведрана Николић, 7. разред