ЈУ Основна школа
"Доситеј Обрадовић"

    Корај                           Лопаре

ЛИТЕРАРНИ РАДОВИ



Moja dnevna soba

(opis enterijera)

    U maloj naherenoj jednosobnoj kućici sa počadjelim zidovima i sa paučinom u svakom uglu, ležala je moja baka u svojoj hladnoj pernatoj postelji bijeloj kao snijeg.
    Pokraj malog ćoška bilo je ognjište koje je obasjavala pucketava vatra. Na malom prozoru nalazila se počadjela smeđa lampa koja se gotovo nikada nije gasila. Na jednoj od bakinih polica bile su njene uspomene koje sam uvijek voljela razgledati. Među njima je i izblijedjeli dnevnik koji je čuvao mnoge tajne. Pored vrata bio je gvozdeni ključ i velika gomila odijela na čiviluku. Na sredini sobe bio je rasklimani sto na kojem me svako jutro čekao topao čaj i doručak koji mi baka spremi. Kod lijevog ugla, od prozora, bio je naherani ormar u kojem je bakin mali kovčeg zlatne boje koji je bio uvijek pod katancem da niko ne može saznati šta se krije unutra.
    U ovoj cijeloj imovini, meni je bila najdraža stara kolijevka sa slamom koja me je uvijek podsjećala na sve što sam lijepo doživjela u tom sobičku.
    Eto to je nekada bila moja dnevna soba i bakina stara kuća.
                                              
                                                      Jovana Petrović  VII razred

Никола Перић, IV разред, ПО Милино Село


Подручна школа Бобетино Брдо



Подручна школа Милино Село


ПО школа Милино Село
 
МОЈА МАМА

Када сам сама
и када је тама,
увијек је  уз мене
моја драга мама.

Када се пробудим,
она ме чека
да ми припреми
топлу шољу млијека.

Увијек се смијеши
моја мила мајко,
и када те гледа
жуто сунце јарко.

Знам да ипак нећеш
живјети довијека,
али ћу се сјећати
твоје шоље млијека.

ВЕДРАНА  НИКОЛИЋ, V РАЗРЕД
(Рад са тематске изложбе поводом Међународног празника жена)

Tema: Humoristički opis lika

 NEZABORAVNO VEČE

      Veče je počelo uobičajeno mirno, kao i prethodne duge zimske noći. Otac, mama, rodica i ja smo već od ranog predvečerja pred tv-om. Čavrljali smo uz kokice i čaj. Porodičnu idilu nam je na tren prekinula svjetlost od lasera na upaljaču, koja je bila uperena u prozor. Kretala se čas gore, čas dole kao svitac u noći.
      Na vratima se za tili čas stvoriše žustro moja dva rođaka, promrzli i nestrpljivi da što prije utonu u toplinu doma. „Karte na sto“, reče prvi, „šta ste se ušutili“? Zastade na tren i pogleda nas svojim prelijepim krupnim očima koje su odavale njegov veseo duh, a u isto vrijeme i želju za pobjedom. Bio je visok i lijep momak, uvijek spreman za šalu i zezanje. Odmah su počeli sa šalama na moj račun. Ovaj drugi je to jedva i dočekao i prihvatio njegovo zezanje. On jer bio sasvim drugačiji tip od ovog, vazda namrgođen, prilično zgodan, a ko ga bolje ne upozna  i ne zna da je prava dobrica, i omiljen u društvu. On izvadi iz džepa kutiju sa cigaretama i baci na sto, što takođe uradi i drugi rođak. E, tu priča i počinje!
      Sve bi to bilo u redu da u jednoj od tih kutija nije bio umjesto cigareta, neki namotan duhan, tzv. „krdžo“, koji dragi moji, ne da malo dimi, nego i neugodno miriše i čadi, neopisivo za moje izražavanje. Za kratko vrijeme smo se našli u oblaku dima. Ovaj drugi rođak je već bio navikao na taj duhan, tako da je za promjenu uzeo njegove dobre cigarete, da bi se malo našalio i zamijenio ih.
      Veseli dječkić se već poslije nekoliko komada duhana počeo žaliti na bolove i nesvjesticu, sa takvim grimasama da nam je to svima izmalmilo smijeh do suza, što od humora, što od dima koji je štipao za oči i koji se širio prostorijom. Drugi čovjek ga je samo ponekad ispod oka pogledao, podižući jednu obrvu i prasnuo u smijeh koji je poslije postao zarazan, pa je i svaka sitnica mamila gromoglasan smijeh. Nismo ni primijetili kako je veče brzo prošlo jer je atmosfera bila odlična, sve dok mama nije počela otvarati prozore, a hladnoća ih natjera da se spreme i još onako veseli, mada pomalo ošamućeni krenu kući.
      Mama ih je ispratila do vrata, kad se ponovo začuo duetski smijeh. Patike koje su ostale napolju, na onom ko zna kojem minusu, bile su smrznute toliko da su kucale kao štikle, a jedan od rođaka je konstatovao da su njegove za dva broja manje od hladnoće. Udaljili su se od kuće, a mi smo ih još čuli kako odzvanjaju kroz pustu mahalu, našeg malog sela.

Amila Ćosić, IX razred

Тема: Описивање бића у покрету

Срна у покрету

    
Стојала је усправно као кип у парку. Само повремено мичући ушима, трептаји ока су је одавали да је жива. Длака јој се сјајила као да је сваки дан чешља.

     Одједном се зачу лаваж пса. Срна се брзо окрете: час  у једну, час у другу страну. Лијепо обликовани мишићи задрхташе. И док трепнеш већ је скочила. Предуге ноге су праве, а задње благо повијене. Тренутак кад је на земљи скоро и не видиш. Само у зраку: час овдје, час ондје, видиш прелијепо тијело прекривено сјајном длаком кад скаче. Сваки мишић јој се тресао и дрхтао, а шиљате уши забачене уназад.
     Бијели репић и бијела пруга на леђима само бљеснуше. За пар минута више је не видиш. И остаје сјећање да си је сањао.

Митар Стевановић, VI разред

Тема: Хумористички опис лика


Живи духови


     Била је недјеља и лијеп зимски дан. Цијеле ноћи прије тога снијег је вијао и нападао као никад. У сеоској цркви поп је држао недјељну службу. Мало прије тога сеоске жене су почеле да пристижу са дјецом. Мушкараца је било мање јер  су остали код кућа да рашчисте снијег и нахране стоку.
     Пут до цркве води поред сеоског гробља. Никола, сеоски пијаница, је са својим псом заноћио на гробљу. Када је чуо причу жена, пробудио се и почео полако да се диже. Пошто је снијег нападао и на њега и на пса, изгледали су као двије утваре. Ниџо, као га сви у селу зову, почео је гунђати и полако устајати. Најприје их је угледало једно дијете. Бојажљиво је повукло мајку за сукњу и вриснуло. То су видјеле и остале жене и дјеца. Ухватила се цика, вика и галама. Више се није знало ко се више уплашио: жене Ниџе или Ниџо и пас њих. Жене су вриштале, пас је лајао, а Нижо мамуран гунђао. Сву ситуацију смирио је поп. Међутим, и поп и парохијани су као никада до тада били усиљено озбиљни. Свјештеник је озбиљним гласом позвао жене да се саберу.
     Гужва се завршила. Служба је почела и сви су се у озбиљили. Ипак, свима се још у глави вртио догађај са Ниџом и нагонио на смијех.

 Јелена Стевановић, IX разред

Сви заједно можемо више

Па зар рат и све што је ружно
да поквари дјечији осмијех и машту
претвору у нешто тужно.

Волите се људи и маштајте
понекад као дјеца да нам више никада
не буду тужна лица.

Дјеца нису крива због рата
и мислим да би свимa жеља била иста
да нам у миру и слободи живе мама и тата.

Свима нам мир треба ко сухој земљи кише
слобода и мир је нешто најљепше
сви заједно можемо много, много више

Ахмед  Бегић, VII разред
(Рад са тематске изложбе "Антиратне поруке свијету")

СТОП РАТУ

Рат је цјелина туге
људи убијају једни друге,
рат је лоша порука
и највећа брука.

Стоп рату и туги
започнимо живот други,
мислите на дјецу
и њихову срећу.

Нека наша држава буде
држава љубави и среће
и нека влада доброта
и гомила љубави највеће.

Љепојка Перић, VII разред
(Рад са тематске изложбе "Антиратне поруке свијету")