ЈУ Основна школа
"Доситеј Обрадовић"

    Корај                           Лопаре

Литерарни радови у школској 2011/12. години

Ученици IV и V разреда, ПО Мртвица, професорица Татјана Ристић

СТИЖЕ ПРОЉЕЋЕ


Све радости зимске
сада ће нам проћи,
а мирисно прољеће
убрзо ће доћи.

Лептири се радују
мирисном прољећу,
и на сваки цвјетак
они стално слијећу.

На ливади цвијећа
разноразног има,
прољеће је боље
него хладна зима.

Ја волим прољеће,
јер све озелени,
са свих страна маме
цвјетови црвени.

Кад прољеће дође
све ће да процвјета,
после њега ево
нама топлог љета.

Горица Лугоњић, 5. разред ПО Мртвица

Ученици IV и V разреда, професорица Јелена Станаревић, ПО Кореташи


ЗИМСКО ДРВО

У једној шуми,
сједи дрво мало.
Док поток жубори
оно мирно стало.

Слуша причу потока,
па нешто тумара,
нема више врабаца
да му гране шара.

Огољеле гране
увенуло лишће,
нема више Сунца
да весело свиће.

Увенуло дрво,
па га више нема,
пјесничка је моја
завршена тема.

Јелена Гајић, 5. разред

 САН

Ја сам краљица
велика владарица.

Имам пуно новаца
шума пуна ловаца.

Кућа пуна слуга
нестала је туга.

Велики је дворац
а крај мене борац.

Више нисам сама
велика сам дама.

Побјеже ми сан,
стиже нови дан.

Оста пјесма чудна
а ја опет будна.

Драгана Миловановић, 4. разред

 

 

 

 

 

  

Ученици VI, VII, VIII и IX  разреда, наставница Смиља Николић

 Tema: Opisivanje pojedinosti u prirodi

Trešnja


    Drvo koje najviše volim je trešnja. Volim je zato što me podsjeća na djetinjstvo. U proljeće kad zamiriše njen behar, svi znamo da se bliži rast toj trešnji. Kad naraste i rodi lijepe sočne  plodove, mi djeca dođemo i penjemo se na nju da bi pojeli neku trešnju.
    Najviše je smetalo što je ta trešnja ispod vrta i svaki put bi zgazili koju biljku u vrtu, pa bi komšije galamile.
Zbog trešnje sam i zavoljela proljeće. Djeca bi se svaki put posvađala zbog te trešnje, a nije bila naše već od jedne komšinice Ševale.
    Ali, ni proljeće ne traje vječno kao i trešnja. Zato poslije kada dođe jesen gledamo trešnju sa žalošću jer više nema slatkih i sočnih plodova; ali kao da nam trešnja govori svojim tihim i sitnim glasom: „Sačekajte proljeće.“


Vedrana Nikolić, 6. razred

 

Тема: Причање о стварном или измишљеном догађају са описима и дијалозима

Дједова прича

    Причао ми дјед. Давне 1969. године дјед је био млад, а мој тата је имао пет година.
    „Година је била родна као никад. Шљива те године родила, ма да се поломи,“  прича дјед. „Жита понијела као никад до тада, од посла и неке пријатне радости главу не можеш да подигнеш.“
    Дјед је био качар. Правио је и опремао каце. „Народ навали да опреми и најмање буре и кацу што је имао да би могао успремити шљиву. Траве бујне и зелене, стока нахрањена и сита.“ Прича даље дјед: „Ма све је дао Бог да пожелиш, сунца и кише као по мјери. Народ весео, ради, подупире гране што се плаве од рода и нагађа каква ће цијена бити. Поче и прво поткупљање и пуњење каца. Дођоше и први препродавци да уговоре цијену и количину.“
    Ја напето слушам, ма ни да трепнем. Одједном преко дједовог лица  прелети сјена, уздахну па настави: „На велику Госпоју наоблачи се и дуну благ вјетар. Сви рекосмо ваљда ће се род боље одржати. Међутим, за десетак минута поче све више да дува. Сви се најежисмо и стегну нас некакав страх око срца. Надвише се црни облаци, а вјетар све јачи и јачи. Сасу се лед као мање лоптице. Лед туче, вјетар завија, киша лије. Потраја једно пола сата. Разведри се, сунце грану; мања дјеца весело трче и играју се лоптицама леда. Ми старији излазимо полако као да носимо неког на леђима. Око срца се стегло као да носим камен.“
    Прво је отишао башчу да погледа, али није имао шта видјети ни он ни комшије. Испод шљива није била зелена травица, него род прљав од блата, истучен од леда као допола самљевен. И мени би тешко кад чух дједове ријечи и видјех му израз лица.
    Међутим, дјед се насмијеши и рече: “Е, моје дијете, живот је такав, опет се преживјело, зна бити и горе, а и боље док нас Бог не узме.“

Илија Стевановић 8. разред

Тема: Опис екстеријера

Стара кућа

    У засеоку гдје ја живим све су куће новије градње. Међутим, када прођем кроз наш воћњак у ћошку сусједне њиве, налази се сусједова стара кућа. Давно су је напустили и направили нову, сигурно километар од старе. Заправо, нову кућу су направили крај пута. Волим ту стару кућу да посматрам и увијек се задржим код ње.
    Кућица је мала са старим оронулим каменим степеницама. Окречена је у бијело, то се види на мјестима гдје птице и зиме нису уништиле зид. Ћошкови су од некаквог црно обојеног дрвета. Два оџака су накривљена и до пола разрушена. Четири прозора су зеленкасте и смеђе боје, уствари прошарани. Стакло је читаво само на још једном. Врата су сличне боје као и прозори, масивна са необичном бравом. Са горње стране куће намотала се лоза којој ни добар стручњак не би одредио године. Раширила је своје лозе по цијелој горњој страни зидова и крова. Пошто цријепа и нема много, лоза преко крова чини прави прекривач. Са доње стране куће двије старе шљиве шире своје крошње. Испред врата и степеница расте неко цвијеће наранџасте боје. Изгледа да је отпорно на све чим је опстало толико дуго без икакве његе.
    Једини станари ове куће су птице, вјероватно змије и мишеви а понекад видим и нашег мачка да искраче са прозора. Кућа је стара и више није за становање, али је и даље лијепа и занимљива. И кад одрастем увијек ће ми бити драга успомена.

Илија Стевановић 8. разред

Тема: Описивање лика из књижевног дјела


Стојан Мутикаша

    Стојан Мутикаша је у дјетињству био сиромашно сељачко дијете. Одгајан је уз оца и добродушну мајку. Био је добра и пажљива особа. Види се то из односа према своме школском другу и мајци. Друга позива да иде с њим у град, а мајци трчи у загрљај и цијени њену љубав и пажњу. Чак разумије и старост оца. Међутим, како постаде шегрт, а касније и свој газда, не остаде ни трага од његове дјечије чисте душе.
    Стојан све у животу гледа кроз новац. Не гаји ни према коме љубав, осим у једном дијелу према Роси. Ма колико пуно и чисто волио Росу, његово понашање према њој поништи ту љубав, као да је није никад ни било. Он се претвара у чисто зло и грамзивост. Изглед му се промијенио. То се види у оном дијелу књиге послије смрти газда Симе када ожени газдарицу. Смршао, погурен, испијеног лица дјеловао је као изгубљен. Запустио се. Штедио је и на одијелу. Заправо, на њему се видјело да пропада душевно и физички.
    Његова грамзивост није имала краја. Дању и ноћу је смишљао како да што више новца заради. Никада није размишљао коме ће тај новац да остави. Колико је био себичан, говори и то да никада послије када је имао новца није обишао мајку, сестру, оца или брата. Већина људи, бар ја тако мислим, и у тешким и у сретним тренуцима жели да подијели то са својом породицом. Стојан то није ни желио ни покушао.
    Свима који су према њему били добри, он је вратио злобом. Уствари, хтио је све, понешто је и добио, али изгубио оно најважније – душу. Већина нас има и мана и врлина, али Стојан је у свом животу задржао само мане и то оне најгоре врсте – грамзивост. На крају када заврши трагично, добија оно што је заслужио. Без иједног правог пријатеља, умире сам.
    Ружно је рећи, али по мени то је и заслужио.
    Ма колико се трудио да нађем било коју добру особину код Стојана, нисам успио.


Илија Стевановић 8. разред

 
 
Тема: Опис екстеријера

Напуштена колиба

     Пролазећи шумским путем помно посматрам црвенкасто-жути пејзаж који се протезао преда мном. У свој тој љепоти, на посебан начин издвајала се стара напуштена колиба.
     С пута су се видјела само тамна модра врата и два мала прозора. Кућа се налазила у дворишту које је обрасло шибљем и жбуњем. Око дворишта протезала се полутрула ограда поваљана по земљи. Тамо негдје у ћошку био је стари бунар са питком хладном водом. Тај бунар прекривао је дебели хлад старе липе која је изнемогло спуштала гране према земљи. Често ујутру кад прошетам чујем клепетање лимене канте која је окачена на дебели излизани канап. Прозори су били накривљени са прикованим гвозденим шипкама захрђалим од кише и влаге. Када би неко стао поред прозора да види шта се налази унутра, могао би видјети своју искривљену слику као да се огледа у зеленилу ријеке. Унутрашњост би се могла видјети само кроз мали дио разбијеног прозора. То су дјеца разбила гађајући се каменчићима из праћке. Преко стакла је био дебели слој прашине која је падала са оближњег пута. Дрвенарија је офарбана у црну боју што се слагало са дебелом црном линијом на дну зида. Људи су га понекад фарбали чађом. Кућа није имала темеља него је стајала на четири исклесана камена. Зидови су окречени. Сада се може видјети само понеки комад бијелог креча, а остало је прекривено дебелим слојем блата и трине. Изнад зидова је кров прекривен цријепом по коме је полегла зеленкаста маховина. Старе дрвене мердевине уз које се пењала испреплетена паукова мрежа наслоњне су на тавански отвор.
    У посматрању колибе прекинула би ме мајка која ме је пратила у школу. Тада бих морала наставити путовати.

Јована Петровић 8. разред

Тема: Опис ентеријера

Школска библиотека

    У нашој школској згради у приземљу, на крају ходника, налази се један мали кутак. То је онај који краси нашу школу и представља школску библиотеку.
    У њој има доста лектира и уџбеника. Библиотека је мала, али је вјерним читаоцима на посебан начин лијепа. Заправо, наша библиотека је као соба. Кроз средину је велика полица на којој су послагане старе нахерене књиге са корицама које су се искорутиле. У углу се налазе уџбеници, а ту је и шах који ми често играмо са наставником који ради у библиотеци. У мрачном дијелу тог кутка библиотекар држи своје замагљене начаре које повремено спушта и подиже како би пронашао књигу која му теба. Одмах лијево поред врата је сто и столица преко које је тиграсто платно испод којег се види жути мали дио угодне спужве. На тој столици претежно видим намргођеног библиотекара са просиједом косом како млати руком да би успио смирити дјецу која вриште и гуркају се. На столу је велика дрвена кутија са розим листићима. Често волим библиотекару да нађем неку књигу која му је потребна. Библиотекар је један просијед господин који има поприлично година.
    Увијек кад изађем из библиотеке и прочитам натпис БИБИЛИОТЕКА помислим како је то мјесто у коме су само књиге, а кроз читање може да буде шта год ми пожелимо у машти.


Јована Петровић, 8. разред

Тема: Опис ентеријера

Кућа моје баке

   У малом селу које се зове Тутњевац налази се кућа моје баке.
   Кућа је мени на посебан начин драга. У њој има мало просторија. Претежно одмах са врата видим дрвени кревет са душеком и на њему лежи моја стара бака уздишући, и често причајући мени приче из своје младости. Врата су смеђа са стакленим дијелом који је полупан. Кад падне тмурна ноћ, собу освијетли стара згурена свјетиљка која сваке ноћи бди над прозором те собе. Иза врата има нахерена полица и на њој доста папира и успомена на бакино дјетињство. Међу тим стварима је стари телефон са бројчаником који је толико стар да су бројеви излизани и само се понеки назире. У ћошку је стари телевизор са антеном која је направљена од жице и подупрта алуминијумском свјетлуцавом виљушком. На поду је прострт везени ћилим пун јарких боја које га красе. На једном дијелу је чаршав гдје је бака поредала своје чудновате увеле траве од којих прави разне чајеве и лијекове.
   Ја увијек волим да одем код баке да се одморим јер је тамо увијек мирно И пријатно.

Јована Петровић, 8. разред

Тема: Опис екстеријера

Зима у мом селу

    Снијег је прекрио све. Као велики бијели прекривач притиснуо је све око мене. Стидљиво сунце провирује и даје му свјетлуцаву боју па као да хиљаде дијаманата лежи разбијено по површини. Куће као успаване ћуте. Једино димњаци који се пуше говоре да у њима има живота. Дрвеће, као огромни дивови с бијелим капама, тужно ћути. Напустиле су га птице. Понеки врабац пролети, али чешће испод кућних стреха, него по дрвећу.
    Око подне као да мало живне. Дјеца се санкају, циче, грудвају и чине да све оживи. Мушкарци чисте снијег. Праве путеве до штала и обора. Жене носе канте са храном за стоку из којих се пуши. Стока муче ишчекујући топли оброк.
    Комшије довикују један другога нудећи помоћ. Људи пале тракторе и чисте главни сеоски пут. Од хладног ваздуха како дишу изгледа као да пуше цигарете. Никоме хладноћа не смета. Сви су обучени у топлу одјећу. А они који не воле хладноћу умотани су шаловима да им се само очи виде. Сви нешто раде јер знају да зимски дан кратко траје.
    Тако и буде јер сунце нестане тако брзо да гледаш у чуду. Мајке дјецу зову кући и једно по једно одлазе са санкања. Жене музу краве и намирују осталу стоку. Мушкарци уносе дрва за ноћ. Још понеко од комшија се чује да зове другог на дружење. Тихо пада мрак. Мраз стеже, све леди. У даљини се види лисица на њиви. Јако је брза иако је снијег дубок.
    Најљепше од свега је што никад не буде мрачно да не видиш ништа. Бјелина снијега надјача ноћ и увијек изгледа као да ће ускоро сванути.

Митар Стевановић, 7. разред

Тема: Хронолошко причање доживљаја

Све се брзо одиграло

    Лежао сам на операционом столу. Било је мирно и не тако страшно. Доктор је био симпатичан, насмијан и пријатан. Докторица Весна, анестезиолог, смјешкала ми се, питала ме за килажу, године и полако припремала анестезију. Непријатан осјећај су једино давали звукови, односно звекет инструмената које је сестра у зеленом припремала. Скинули су ми наруквицу са руке, обећали да  ће је чувати и рекли да бројим до десет. Утонуо сам у сан.
    Тако се одиграла моја прва, а надам се и посљедња операција у животу. Све се десило у једном дану.
    Увече су ми почеле благе мучнине и болови у стомаку. Отишао сам с мамом у Угљевик својој докторици. Притиснула ме је пар пута по стомаку, питала маму за симптоме и да ли имамо свој аутомобил те нас упутила у болницу у Бијељину. Тамо смо брзо стигли. Хирург доктор Лазић ме је прегледао а касније и оперисао. Значајно је погледао маму и дао дијагнозу упале слијепог цријева.
    Ја се и нисам толико уплашио јер уствари нисам ни знао колико може бити опасно. То сам сазнао тек послије.
    Осјећао сам се као да глумим у неком филму, само страх у маминим очима и дрхтање руку док је ишчекивала операцију на тренутак ми је говорио да није тако безазлено.
    Међутим, преживјело се, хвала Богу, и сада сам опет здрав.

Митар Стевановић, 7. разред

Тема: Причање измишљеног доживљаја

Срећа у несрећи

     Једног дана наставница ликовне културе, Десанка, нас је обрадовала сјајном вијешћу да ће за два дана бити карневал у нашем граду Бијељини. Сви смо се обрадовали и одмах се договорили да скупимо новац и идемо на ту манифестацију.
     Када су прошла два дана, новац је био скупљен па смо отишли у Бијељину са великом радошћу.
     Дошли смо. Одмах смо заузели мјеста и видјели пуно кловнова у шареним одијелима, разне дресиране животиње и још много тога. Публика је непрестано гледала у животиње, весело пљескала и забављала се.
     Све тачке су биле одличне, али ми је само једна била најзанимљивија, а то је био ход по жици. Један човјек, специјално обучен за ту тачку, имао је сиви костим који се стезао у струку и није имао ништа више.
     Почео је лагано ходати. Сви смо били уплашени, али је успјешно прешао на једну страну. Када се враћао на другу страну, на средини му је склизнула нога и почео је падати. Публика је почела уплашено вриштати, а међу њима и ја. Јако сам се уплашила, али људи су дотрчали и поставили спужву испод жице. Човјек је пао на њу. Мислила сам да ће погинути.
     Послије два минута он је устао, осмијехнуо се свима и захвалио оним људима што су га спасили.
     Након тога се карневал завршио и сви смо отишли својим кућама срећни, али и уплашени.

Ведрана Николић, 6. разред
 
Тема: Описивање портрета

Особа којој се дивим

    Особа којој се дивим је мој отац. Он је дебео, али му ја често говорим да је као манекен, што њему буде јако драго. Он се на први поглед чини прилично одвратан, али они који се с њим друже знају да је изузетно духовит и веома друштвена особа. Људи често говоре да ја највише личим на њега од моје двије сестре. Волим га највише на свијету па чак више и од маме.
    Он понекад воли мене да трача мами и тако се ми смијемо, али ми то не мислимо озбиљно. Ја њега зовем моја Беба, а он мене Шевкет, то је један лоповски лик из серије. Много га обожавам. Он говори да мене највише воли. Једном када је ишао у Сарајево на два дана, ја нисам могла да заспим а да га не пољубим.
    Једном ријечју, та особа којој се дивим је мој отац Мујо и он је особа коју поштујем и волим највише на свијету.

Алмедина Туфекчић, 6. разред  
 

Ученици IV и V разреда централне школе, наставница Ханија Алагић

ПРИЈАТЕЉ СЕ У НЕВОЉИ ПОЗНАЈЕ

    Сара и Далија су биле најбоље пријатељице. Од малих ногу су се дружиле и све радиле заједно. Заједно су пошле и у школу. У школи су биле добре ученице. Дјелиле су добро и зло са осталом дјецом.

    На крају деветог разреда организована је екскурзија за матуранте. Сара и Далија су једва чекале тај дан да сједну у аутобус и крену на море. Међутим, неколико дана прије путовања док се возила својим бициклом, Сара је пала и сломила ногу. Њен одлазак на екскурзију је био немогућ. Сједила је крај прозора и проматрала дјецу како се играју вани. Спустила је поглед на гипс на нози. На њему су била исписана имена њених пријатеља. Помислила је како се они проводе на мору, а ње тамо нема. Одједном је неко позвонио. Била је то Далија. Загрлила је Сару и рекла јој: ,,Без тебе нећу нигдје путовати.''

    Кад је Сара могла ходати одлучиле су да са својим породицама оду на море. Ту им је било прекрасно. Сара и Далија се никад нису раздвајале.

Една Карић, 5. разред